Prvi susret sa Egiptom

   Leto 2018.godina, avgust. Drugarica i ja sedimo na njenoj letnjoj terasi, jedne beogradske ulice na Vračaru.   Počinje da mi prepričava svoje leto od pre par nedelja koje je provela sa mamom u Egiptu, Hurgadi. Kaže ona: "Ja se vraćam tamo u septembru, meni je tamo bilo prelepo, nastavlja ona, ta klima, to Crveno more, taj osećaj kada se kupaš u moru koje je cele godine toplo, hotel, doživljaj na ulici, izleti.... Ja sam već odabrala preko agencije svoje datume i smeštaj." I tako sedim ja, polu raspoložena, posle napornog dana provedenog u kancelariji, blago izbečim oči na tu zadnju rečenicu, kako je već odabrala datume u septembru i prekidam je rečenicom "hoću i ja da idem". Bilo je idelano za mene, imala sam agenciju i drugaricu koja je već bila na tom nekom mestu između pustinje i mora, prošlosti i budućnosti, sudaru vekovnih civilizacija i kultura na kome ću moći da iskoristim momenat slabog signala i isključim sve telefone, kompijutere i spostveni mozak koji više nije bio u stanju da primi nijednu informaciju.

  Saopštavam roditeljima i šefu u različitim vremenskim periodima da idem u Egipat, njihova jedinstvena, gotovo ista reakcija "Da li si ti normalna! Ideš tamo sama sa još jednom ženom. Pa tamo kradu ljude i organe, tamo su žene zamotane, tamo žene idu u belo roblje!". Na moju smorenu facu i još sporiju reakciju, umorno im objašnjavam da ne idem u neko selo na granici sa Sirijom, da se moj hotel zove Elysess Dream Beach po ugledu na bulevar Avenue des Champs-Élysées u Parizu, a ne u hotel ISIS u Siriji i da tamo nema signala za mobilne telefone.

 Na moju veliku radost dolazi momenat kada me mama ostavlja na aerodormu sa istom rečenicom, kao kada me je iste godine ispraćala u Kinu, kaže: "Pazi na sebe, nisi mala", na šta joj ja odgovaram tatinom rečenicom: "Pazi ćero tamo da te ne prevare (akcenat južne pruge, Topličkog okruga, a grada Prokuplja)" uz osmeh odlazimo drugaica i ja na prijavnce i ukrcavanje u avion.

  Iako sam ja neko ko je od 15-te godine na putu po svetu (uglavnom igrajući vaterpolo, sa po nekom školskom ekskurzijom), tada u 30-toj nisam znala šta da očekujem, niti sam želela da očekujem, bilo mi je bitno samo da pilot uzleti, a kasnije i okrene više taj pad za sletanje koje me je oduvek mučio. Probali su zaposleni u avionu i drugarica da mi okupiraju nadolazeće misli i strah koji traje 10 sekundi večnosti, ali bez uspeha, jer moje srce kucalo je ubrzano. Po velikom okretu aviona kako bi sleteo na aerodrom, koje je naravno bilo sa moje strane, pa sam lepše mogla da padnem na taj prozor sa moje desne strane i da mi cela Hurgada bude ispod pazuha, osetila sam prvi put nešto neobično i mistično. Ne samo boja mora, već i taj momenat u sred pustinje da stoje stambene zgrade, poput onih iz doba Jugoslavije, beskraj dugih asfaltiranih ulica i sa druge strane hoteli sa velikim bazenima, sudari turizma i redovnog života, učinili su da na par sekundi zaboravim strah od sletanja aviona i ostanem u mislima"gde ja to dolazim, kao da sam već bila ovde u nekom predhodnom životu." Pri samom sletanju na pisti, udario me je topli vazduh otvorio oči i nozdrve, kao da sam udahnula novu snagu, pogled skrećem ka prozoru i gledam vojnike koji stoje sa puškama i vredno rade svoje zadatke, nasmejala sam se i pomislila na sve predrasude koje su mi izrečene o Egiptu onih koji su bili jednom ili nijednom na ovoj strani sveta Afričkog kontitnenta.

  Orijent kakav nisam videla u Istanbulu, arapska kultura i tropska klima, kakvu još nisam osetila. Na putu do hotela bila sam fascinirana, nisam znala gde pre da gledam najčudniji sklop peska, kamena i zgrada, prljavih automobila od prašine i ljudi obučenih mešanjem istoka i zapada, glas mi je rekao dobrodošla u zemlju bogova, faraona i piramida, Aleksnadra Makednoskog, Nefertiti, Hatšepsut i Kleopatre, zemlju beduina, kamila i mačaka.

  Nakon nekoliko provedenih dana u spavanju na plaži, kupanju u kristalno čistom Crvenom moru, pogledima što žena što muškaraca, stičem utisak da pripadam ovde, da prvi put u životu ne dobijam pitanja i poglede na temu mojih viška kilograma koji su mi ostali od slavnih vaterpolo dana, da sam zdrava iako mi je koža više bela nego obično i da imam sunčeve poljubce po licu koji se zovu pegice.

  U tom naletu razmišljanja prilazi Mahmud i kaže: "Donosiš sreću, tvoje lice donosi sreću imaš pegice, ali tužne oči." Niko mi to do tada nije rekao.  

Došla sam u zemlju gde se ljudi gledaju u oči i pričaju, gde pokretima pokrivenog tela do izražaja više dolaze ženske obline i njena seksipilnost, počinjem da uviđam da se tu još nije izgubio sistem vrednosti između muškaraca i žena, da je prirodna lepota još na ceni, da se boljke leče biljakama i hranom, da je siromaštvo užasno da su ljudi bosi na ulici, ali su nasmejani i nisu zabrinuti. Da je sve nekako lakše i bez pritiska.

  Svaki sat su se smenjivali događaji. Toliko je bilo trenutaka koji se ne mogu staviti na jedan papir, od toga da sam vrištala prvi put kada sam sela na kamilu (gde je sve to bilo snimljeno na kameri),

kada su mi panike turista uzele pažnju pri prvom zaronu sa bocama u more, gde sam i ja sebe preispitivala da li želim da prvi put ronim sa bocama (ja veliki plivač, ljubitelj vode u svakom obliku, ne samo po horoskopskom znaku Ribe, već i u praksi čovek riba),

udvaranja egipatskih faraona čija su se imena smenjivala uvek istim redosledom Ahmed, Mahmud, Muhamed, do onog koji me je najviše iznenadio kada mi je drugarica prišla i rekla nakon cele nedelje provedene na hotelskoj plaži: " Pa ti nisi videla čija slika stoji u holu bara na plaži", nisam želela da poverujem, ali da , onaj kome je strogo bilo rečeno tj zaprećeno da ne postojim 15 dana odmora, taj je bio okačen na zidu, jedan od mojih direktora tog vremena. Od svih hotela u Hurgadi koji postoje (par hiljada) on je našao da bude u mom hotelu i to na zidu u kafiću na plaži, poručujući mi - You can run, but you can not hide. Da trauma bude veća (uz osmeh), to mi se već dešavalo u Šangaju, Visu.... No , nadovezaću se samo na trenutak kada sam sledeći dan dolazila na tu istu plažu, izbegavajući da podignem glavu zbog slike koje mogu ugledati na zidu i okrećem se pravo na sto blizu gospodina koji me je podsetio na oca po godinama, visok, krupan, zlatan lanac oko vrata, tipičan turista iz Egipta. Podižem pogled na TV kad ono opet jedan od mojih bivših direktora uz osmeh se okrenem ka gospodinu i on me pita jesam li prvi put u Egiptu. Naš razgovor je trajao poprilično dugo, prekidali su ga uglavnom ljudi koji su radili u hotelu na viskoim pozicijama, nisam ni slutila tada da je to bio jedan od vlasnika hotela. Na moje oduševljenje, pitala sam ga naredni dan ko je zadužen za dekoraciju kafića na plaži sve sami teniseri, kaže on ja sam veliki fan tenisa i srpskog sportiste, kaže: "On je ovde veoma popularan , znaš mi njega gledamo i noću kada igra", nisam mogla da verujem šta sam slušala, pa zar u ovoj pustinji oni to rade. ( Kada sam se vratila na posao na tu priču mi je bilo rečeno:"pa kud ne ponese neku majicu potpisanu ili poster).

  Utisak tog leta, ljudi koje sam upoznala i spoznaje novog sveta u kom mogu sebe da vidim, uticao je da se nekako posvetim samo Egiptu, nakon tog leta 2018.godine dolazila sam više puta do i posle korone. Prelepe momente koje sam provodila, sa koptima za Pravoslavni Božić i Novu godinu , ronjenje sa bocama, implementiranje sa lokalnim stanovništvom, upoznavanje jezika i običaja raznih delova Egipta, dovele su do toga da, ja želim više da upoznajem tu zemlju. Zemlju koja me zove posebnom muzikom, punoj misitke iste one poput koje Sufisti igraju u krug. Ima nešto u toj zemlji boga Tota koji me zove tiho orijentalnim notama koje mi ostavljaju trag u duši da se opet iznova vraćam na mesta koja će mi pomoći da spoznam sebe u izvorom obliku i sprovedem u delo svoje ideje.

  U tom duhu i započinjem ovo novo životno poglavlje, čija mi je vrata otvorila Anđelija Marinković u 33-ćoj godini i prvi put u životu nemam nikakav plan. Puštam da stvari idu svojim tokom, ali se ponekad okrenem na rečenicu pokojne majke koja mi je rekla: "Isus Hrist je imao 33 kada je učinio čuda o kojima se i danas 2.000 godina kasnije govori, šta sad napraviš u životu ostaje ti do kraja".

Pustinja blizu Hurgade, septembar 2018.