СУСРЕТ СА АНТИКОМ
Нисам разумела шта је професор причао, био је толико усхићен да је причао неповезано и по 2,3 различите приче у исто време, покушавши да нас заведе причом на исти онај начин како је он то магично радио на предавањима у чувеном анфитеатру Радомира Лукића популарније „чувена петица“. У брзом покрету, који смо сви правили за професором, сунце се одједом појавило и почело да осветљује остатке Античког Рима попут рефлектора у позоришту најављујући почетак првог чина.
Иако имам страх од висине, пробијала сам се кроз масу људи не би ли дошла до балкона са којег сам имала преглед на цео римски форум као и на куће, храмове и зграде које су га окруживале. Сунце је чинило да ми са лица капљу ситни кругови зноја, бришући их голом руком, изборила сам се за своје место, како бих видела оно што су вековима пре мене многи људи покушавали да дочарају у својим списима. Док је сунце остављало траг на мом луцу и врату у виду црвенила, оног истог како би славни римљани намерно стављали када су се дешавале велике свечаности, а чији су обичај преузели од Етрураца, температура у мом телу је расла. Било ми је вруће, додатна нервоза чинила је да преко ограде видим само простор са рушевинама, као доказ да је ту постојала једна велика цивилизација.
Пратила сам професора брзим кораком покушавајући да му будем за петама како бих упијала сваку његову изговорену реч.
Спуштајући се низ стрме и високе степенице осетила сам хладан и влажан ваздух како је ударио у моје тело, летња гардероба коју сам имала на себи покушавала је да ублажи тај нагли пад температуре. Осетила сам олакшање. Када сам подигла главу око мене налазиле су се цигле тамно црне боје, биле су то рушевине које су се простирале и са леве и са десне стране, правећи какве зидине. Скренула сам лево за професором и даље трчкарајући за њим као мало дете за одраслим човеком, играјући се на врховима стопала по каменим блоквима, покушала сам да избегнем оштећења и рупе. Био је то чувени пут Via Appia на којој су пре две хиљаде година ходали славни патрицији и војсковође. Пролажећи кроз свод погледала сам латински назив које му је давао име Porta triumphalis – западна капија.
Ушла сам у други свет. Стојећи у хладу посматрала сам како град поново оживљава. Сивило су убијали сунчеви зраци који су му давали боју и тон. Била је тишина, чула само глас професора који ми је био мапа да се не изгубим. Пребацивши јакну око врата попут римске тоге, ум ме је подсетио на Гаја Јулија Цезара и славни тријумф из 45. год.п.н.е. који му је био приређен. Закорачила сам у Антички Рим, био је то моћан осећај. Ходајући право према Палатиновом брегу, приметила сам раскошно украшене улице и улицом Via Sacra кретали сам се према форуму на коме се налазила маса окупљених људи поздрављајући тријумфатора. У колони испред мене налазио се ратни плен, угледни зробљеници који су се кретали у оковима, потом војсковођа кога су пратили магистри и војници узвикујући Io TRIUMPHE ! иза њих ходали су ликтори којима је само овом приликом било дозвољено да у свеже пруће ставе секире и на крају libertinus – ослобођени римљани који су били робови туђој земљи. Поворка је ишла до Капитола на коме се налазио Јупитеров храм и на коме су се принослиле жртве. Било је невероватно како је мој ум радио, пролазећи поред траве у којој се видео плитак базен правоугаоног облика, истог тренутка стварала бих слику оригиналног издања куће весталки, а одмах поред исту слику њиховог храма који се налазио непуних 20метара. Са моје десне стране налазио се римски сенат, пре базилике Јулује, а испред, пошто сам прошла Титов саволук, налазила се Aera Saturni Сатурнов храм – државне благајна. Изненађујуће је како су све оне неуредне рушевине добијале свој облик и форму. Поред мене су пролазили људи у тогама не гледајући ме, окретала сам се неколико пута на форуму за духовима прошлости који су оживели, пратећи даме обучене у свилу како су ношне у кочијама, приметила сам и крупног човека који је гласно говорио цене својих робова и животиња за спектакл у арени, у ушима су ми одзвањаали гласови људи који су говорили мртвим језиком, било је чудно, осећао се мирис птица које су носили ауспци и харуспци – свештеници који су тумачили знакове птица и унутрашње органе животиња како би одобравали повољнје и неповољне дане за склапање послова, носећи пурпурну тогу , што је говорило о највишем статусу у римском друштву. Све ово подсетило ме је на једну древну мудрост која каже: „један историчар који чита о прошлости, понекад добије привилегију од богова да види њихове сенке у будућности“.
Сунце је бивало слабије, осећала сам да се ближи лагана априлска ноћ, у том тренутку неко ме је додирнуо великом руком, нежно спуштајући је на моје раме чула сам „Марија“, истог тренутка зграде су нестале, дигла се златна прашина и чаролија је престала, окренула сам се, иза мене је стајао див плаве косе био је две главе виши од мене, поново је изговорио дубоким гласом: „Марија, треба да кренемо, пожури!“, погледала сам око себе и видела људе који ужурбано сликају и снимају рушевине, млатарајући рукама у покушају да покажу облике и величине споменика.
Још увек хипнотисана, широм отворених очију, ушла сам у аутобус гледајући кроз велики прозор и размишљајући где сам провела цео дан. Тада ми је онај плавокоси див пришао и забринуто питао да ли је све уреду самном, пошто сам му деловала одсутно док смо обилазили рушевине. Збуњено сам се осмехнула и почела да му причам причу од самог почетка.
Још увек хипнотисана, широм отворених очију, ушла сам у аутобус гледајући кроз велики прозор и размишљајући где сам провела цео дан. Тада ми је онај плавокоси див пришао и забринуто питао да ли је све уреду самном, пошто сам му деловала одсутно док смо обилазили рушевине. Збуњено сам се осмехнула и почела да му причам причу од самог почетка.
Рим, Италија 2007.
Comments
Post a Comment