ПОСЛЕДЊИ ДАХ

  

Мирно седећи у просторији за коју сам знала од своје десете године, непрестално су ми надолазила сећања о првим данима када сам ступила у ову заједницу и свих оних обавеза кроз које сам прошла како бих постала весталка, свештеница богиње Весте, задужена да чувам вечну ватру (ignis inextinctus) која симболише постојаност и трајност римске државе.

Упорно су ми долазила сећања моје породице, патрицијског порекла, која је имала све услове, како бих ја њихова млађа ћерка, могла да постанем весталка по угледу на своју старију сестру, која је то била већ пет година. То ми је давало предност у односу на остале девојчице које су живеле у мом комшилуку. Уз услов, наравно, да су ми оба родитеља жива и да сам ја рођена у браку скопљеном у строго прописаној свечаној форми confereatio. Нисам имала никакву говорну ману нити други физички недостатак. Моји родитељи никада нису били робови нити су се понашали нечасно према непријатељу, имали смо земљишњи посед на Апенинском полуострву. Касније сам сазнала да су ово све били услови како бих ушла у ред првих 20 девојчица од којих је коначан избор обављен путем коцке, како бих се избегла свакаква пристрасност. Након тога напустила сам породицу и живела у кући весталки која се налазила између две древне форумске улице Via Sacra и Via Nova. Сећам се мајчиног осмеха и суза, колико је само била срећна због свега, поред ње био је и отац који је мирно и поносно стајао, држећи мог млађег брата у рукама који ми махао. Било ми је тешко, напуштала сам крвну породицу и ступала у нову. Иако знајући колику част чиним мајци и породици, тешко сам дисала, срце ми се скупљало у плућима која ми нису давала довољно ваздуха да јој кажем: „уплашена сам“. Приближавајући се новој кући Atrium Vestae, испред најпознатијег дела куће где се налазило пространо правоугаоно двориште – аtrium са базеном у средини и баштом окруженном тремовима са бројним стубовима по коме је добила име, чекала ме је моја старија сестра. То ће касније постати мој омиљени део куће у коме сам проводила највише времена. То је било због базена и смирујуће воде која ми је давала увек дозу смирености и мудрости. Био је то једини начин да гледам већу количину воде окупљену на једном месту. Чак је и славни Аристотел увек имао на свом радном столу чашу воде која је ту стајала само да би га умиривала. Базен су окруживале бројне статуе весталки које су биле поређане онако како је то и доличило. 

Приликом давања завета чедности, морала сам да одсечем косу и да је причврстим на свето лотосово дрво као дар богињи, а када ми је поново израсла, повезала сам 6 плетеница са вуненом траком од црне и црвене вуне. Била сам одевена у огртач од светлобеле вуне, попут одеће коју су нослиле младе пред венчање. Када сам учествовоала у жртвовоњима, пребацила бих бели вео преко главе (suffibulum) и носила капуљачу обрубљену црвеном траком причвршћена копчом испод груди.  Не само скромном одећом, већ и својим понашањем, поштовала сам строга правила чедности и смерности.

  Сва та сећања пролазила су ми кроз главу у делићима секунде. Цео живот био ми је ту пред очима, ваљда то тако бива пред велика дешавања у животу.

Сви у породици били су ужурбани, око мене трчали су робови, помажући ми да се спремим за највећу свечаност коју ћу икада доживети. Била је то прва и последња која се пружи у животу једне весталке. Мајка је непрестално плакала, покушала сам да је умирим говорећи јој колико је волим и да ово сви морају да дочекају и она сама знала је зашто сам и на колику жртву пристала, оног дана када сам прихватила одлуку колегије понтифика-врховног свештенства. Љубав према брату ми није дозвољавала да другачије поступим. Он није био овде, био је у Умбрији. То нико није знао осим мене и мајке која је скупила храбрости да престане да плаче и подржи ме са истим оним поносом са којим ме је испраћала оног дана када сам одлазила од куће.

Знала сам одлуку колегије и пре него што су је јавно објавили. Зато сам и пристала, како бих дала брату времена да оде у Умбрију. Био је то једини начин и моја мајка је то знала, разумела ме је, јер је и она имала брата, разумела је љубав сестре према брату. Пре него што ми је дала ону тешку одећу, дала ми је слатко вино са аромом воћа, његово дејство деловало је на мене умирујуће, учинило је да моје срце слабије куца омогућивши ми да лакше дишем.

По изласку из куће следила је церемонија лишавана спољних обележја мог звања, али иако никога није било на улицама Рима, сви су знали о чему је реч.

У покривеној носиљци одевена у оне тешке одоре породица је била иза мене и пратила ме, иако нисам видела ништа, знала сам по путу где сам. Стигла сам на форум где сам чула фиуке бича оног како војници користе како би покренули коње. Али нису се чули њихови гласови. Церемонија се настављала даље на месту Campus sceleratius унутар градских зидина. На том месту била је припремљена, само у моју част, омања подземна просторија са лежајем, сточићем, лампом и нешто хране. Када само стигли првосвештеник је подигао руке према небу изговарајући молитве, затим је отворио носиљку у којој сам се налазила и довео ме до отвора у подземну просторију у коју сам сишла мердевинама. Спуштајући се погледала сам мајку, рекавши јој да не брине. Нисам правила нагле покрете, осећала сам благу поспаност као да нисам спавала неколико дана, уморна од свега желела сам само да легнм и ухватим неколико сати сна. Али пратила сам помоћнике свештеника који су ме довели до унутрашњости моје будуће гробнице и ту су ме оставили, за собом су по изласку извадили мердевине и затрпали отвор. Терен је потом морао бити потпуно изравњан, како би место сахране остало без икаквих ознака. Тиме сам била предана вечном забораву, а моји најближи нису имали више где да ми одају помен. 

Тихо сам легла на кревет и угасила лампу, вино које ми је мајка дала у себи је имало отрова који је лагано гасио функције мог тела. Почела сам да сањам како сам лажно оптужена да сам прекршила завет чедности, јер сам стално истицала своју лепоту и била слободнијег понашања у присуству једног гладијатора. Фиуке бича које сам чула на тргу били су намењени њему. Мислила сам само на брата који је добио политичку заштиту у Умбрији која га је штитила од оптужби овде у Риму.

Последње чега се сећам била је моја породица.  

 Београд, Србија, 2008.