O meni ....

 

"Svirajte noćas samo za nju, ja ću da pevam...."

  Toma Zdravković, mart 1988.godina

  Godina 1988., mesec mart, dan 14-ti, 2 časa ujutru. Napolju najveći sneg do tada. Gledam u majku, koja me drži u naručju, osećam veliku bliskost u grudima i još veću ljubav u srcu, pogledom joj govorim da mi je bilo lepše kod nje u utrobi, ali ona priča nešto na jeziku koji još ne razumem. Beograd spava, dok moj otac i kum pevaju u kafani sa Tomom Zdravkovićem i ostalom ekipom, najavljujući dolazak šampona, prvu među jednakima. "Marija, zvaće se po mojoj mami i bezobzira na to što je devojčica, udaraće u životu ispred sebe kao Majk Tajson (Mike Tyson)".

  Toma Tdravković cele noći peva i dobija ludačke bakšiše, sa istim odlazi u rane jutarenje časove i na svoju inicijativu kupuje najveći buket cveća, nosi mojoj mami u Narodnog fronda na Savskom vencu.

  Taman dok sam uspela da naučim jezik kojim je moja mama govorila, posle 2 i po godine, pojavlje se moja mlađa sestra. Nisam ni primetila da mama ima stomak, samo da je nema par dana kući i da se vraća sa bebom u ruci. Iskreno više me je facinirala igračka koju su dobili u porodilištu. Prolaze još dve godine, sad primećujem da mama teško hoda, da ima stomak i jede kao tata. Opet je nema par dana, kad eto je sa još jednom bebom, ali ovog puta je mlađi brat. Samo mi je još to trebalo da budem starija sestra još jednom stvoru koji će me svuda pratiti i uzimati igračke, a ja da ćutim i puštam, jer su oni mali (još mi zvone te reči u glavih od svih odraslih koji su prošli kroz našu kuću).

  Osnovna i srednja škola prošle su pored mene u sekundi, ostavljajući mi najlepše i teše lekcije u životu. U osnovnoj sam stekla drugu porodicu, onu u kojoj mislite da ste usvojeni(a niste), jer ste drugačiji, ali vas opet vole bezobzira na sve.

Moj razred iz osnovne škole, moja druga porodica

  U srednjoj sam naučila kako da izađem iz konforne zone i prvi put susrela se sa ljubomorom, sudarom stavova i mišljenja, ali ne od dece, već od profesora. Najveći deo vremena provodila sam na putu po Evropi igrajući vaterpolo.

Manja kolekcija 2004.-2012.

  Dolazi fakultet, samo da nema matematike i da mi je blizu bazena, jer mi je vaterpolo sve. Pravni fakultet, super blizu kuće i mama je advokat lako ću ja to. Kakva greška. Nakon prve godine menjam fakultet i odlazim na Fakultet za kulturu i medije, pronalazim sebe u potpunosti i studije mi prolaze u treptaju oka. Doživljavam zakasneli pubertet u 24-toj i ponašam se kao da mi je 15. Roditelji ništa ne govore, ali otac daje svoj komentar jednom prilikom kada me je dočekao kući u 8 ujutru: "Ćero, ti ko da radiš treću smenu". Taj osećaj prolazi posle godinu dana i ja dobijam priliku da radim na mestu za koji sam odredila 5 godina ranije da ću raditi na opšti smehotres svih prisutnih u tom trenuktu.

  Odlazim na razgovor i umesto sat vremena ostajem 5 godina. Puno uspona i padova, suza i smeha, ljubavi i mržnje. Puno životnih lekcija.

Ambasada Kine, Beograd 2016.

Teniski kamp, jeadn od projekata

 

https://www.instagram.com/p/CXZMObjgWOJ/

  2015. godina decembar, drugi dan Sv.Nikole moj mlađi brat izvršava samoubistvo. Dan posle sahrane brata, vraćam se na posao, podižem vinograde Đoković, posao ne sme da trpi. Guram glavu u posao kako je ne bih izgubila. U tome sam preterivala radeći duplo više nego što je trebalo, prolaze godine, polako shvatam da se ja laktam na pogrešnom okruglom stolu vitezova (aludiram na muški svet).

Moji roditelji, onakvi kakve želim da ih zauvek pamtim

  Septembar 2019. moj otac seda u stolicu i sklapa oči, treći infarkt, niko nije očekivao. Ja dan posle sahrane odlazim u Egipat, sama. Po povratku u Srbiju, pritiskam mentorku da odaberu komisiju i da branim master rad (za koji su mi rekli da sam promašila temu, a ja jedina u istoriji fakulteta od 30 godina imala hrabrosti da radim nešto drugačije). Po završenim master studijama u decembru 2019. odlazim u voljeni Egipat, vraćam se sa odlukom i dajem otkaz. Pa i da je smak sveta prvog aprila odlazim, ostavljajući svima dovoljno vremena da se prilagode. Nije bilo lako, ali je bilo neophodno za moji dalji žvotni put i uspeh. Dolazi prvi april i nije šala, da odlazim iz konforne zone i počinje korona (potpuno zatvarenje sveta). Na dan uvođenja vanrednog stanja, ja ponosno predajem papire za dobijanje vize za Kanadu. Neprijatna žena iza stakla vrišti na mene da li sam normalana šta radim i da li ja vidim šta se oko mene dešava. Na njenu veću histeriju, ja smirenije odgovaram: "Pa dobro nije meni hitno, ja hoću kod tetke malo da idem." Službenca nervni slom doživljava, kada me dva meseca kasnije vidi da sam dobila vizu na 10 godina.

  U periodu potpunog zatvaranja sveta, doživljam prave studentske dane sa majkom u stanu, južno-korejanske maske za lice, krastavci na očima, filmovi po ceo dan. Sestra zove svaki dan, zavidi na tišini koju imamo, a u pozadini poziva se uglavnom čuju sestrići i njihove glasne pesme. Prolazi period zatvaranja, svet polako počinje da se vraća u novu normalu, ja shvatam koliko mi je prijala tišina i izolacija , ali ipak prihvatam novi posao onaj tradicionalni od 9-17h, privremeno, ovog puta u potpuno novoj sferi.

Snežana, moja majka

  Nakon povratka iz Egipta u junu ove 2021. godine, sačekala me je vest da mami nije dobro i da moramo ulaziti u detaljnije lekarske analize. Prošlo je 10 dana i u subotu ujutru sam je zatekla na podu bez znakova života, 2 minuta nakon sto sam se okrenula. Strah koji sam osetila bio je jeziv.

U nadi da ću i ovo izgurati, kao i predhodne gubitke, vraćam se silom na posao posle 7 dana. Nakon mesec dana shvatamo i šef i ja da ovo neće ići i razilazimo se. Većeg čoveka nisam upoznala u skorije vreme.

Shvatam da mi treba izolacija, plivanje, šetnja sa psom pored reke i dečiji smeh. Prolazi 2 meseca ustajem i krećem u potrazi za poslom koji još nisam definisala. Pošaljem CV, odem sledeći dan na razgovor, vidim strah u očima ljudi koji samnom razgovaraju da ne kažem pregovaraju. Njihov strah i plitko gledanje na stvari mi se gade. Zavlače me po par dana i odgovor isti, previše ste kvalifikovani za poziciju koju tražimo, niste profil kandidata koji tražimo. Nakon drugog razgovora za posao u istoj nedelji, shvatam da gubim vreme i počinjem da preispitujem sebe da li da apliciram za veće pozicije. Na te poslate mail-ove još nisam dobila odgovor. Dolazim do zaključka da nemam drugi izbor, već da otvorim nešto svoje. Strah mi prolazi kroz telo, ali šta drugo mogu da učinim, kada niko neće da me zaposli.

Listam stranice mojih prijatelja na instagramu, iskače mi oglas, znak (Ivo Andrić, Znakovi pored puta), Angie Digital, digital marketing meandžer. Ovo potpuno ima smisla. Moja priča počinje.

"Posebnu zahvalnost dugujem svima vama koji ste mi zatvorili vrata. Veliko HVALA onima koji nisu hteli da se bore za mene, kada mi je to bilo najpotrebnije. Bez vas ne bih uvidela svoju veličinu i i moć koju nosim u sebi da pomeram planine i univerzume."

 MJ danas živi novi život u Egiptu sa njenom Zizi.

April 2023.