Let s talk to MJ

  "Svirajte noćas samo za nju, ja ću da pevam...."   Toma Zdravković, mart 1988.godina   Godina 1988., mesec mart, dan 14-ti, 2 časa ujutru. Napolju najveći sneg do tada. Gledam u majku, koja me drži u naručju, osećam veliku bliskost u grudima i još veću ljubav u srcu, pogledom joj govorim da mi je bilo lepše kod nje u utrobi, ali ona priča nešto na jeziku koji još ne razumem. Beograd spava, dok moj otac i kum pevaju u kafani sa Tomom Zdravkovićem i ostalom ekipom, najavljujući dolazak šampona, prvu među jednakima. "Marija, zvaće se po mojoj mami i bezobzira na to što je devojčica, udaraće u životu ispred sebe kao Majk Tajson (Mike Tyson)".   Toma Tdravković cele noći peva i dobija ludačke bakšiše, sa istim odlazi u rane jutarenje časove i na svoju inicijativu kupuje najveći buket cveća, nosi mojoj mami u Narodnog fronda na Savskom vencu.   Taman dok sam uspela da naučim jezik kojim je moja mama govorila, posle 2 i po godine, pojavlje se moja mlađa sestra. N

  Quietly sitting in the room I had known since I was ten years old, the memories of the first days when I entered this community and all the obligations I went through to become a vestal, a priestess of the goddess Vesta, incharged with guarding the eternal fire ( ignis inextinctus) which symbolizes the permanence and permanence of the Roman state( Roman Empire).   The memories of my family were constnanly coming into my mind, a family of patrician origin, which had all the conditions, so that I, their younger daughter, could become a vestal after the example of my older sister, who had been one for five years. This all gave me an advantage over the other girls who lived in my neighborhood. With the condition, of course, that both my parents are alive and that I was born in a marriage contracted in a strictly prescribed solemn form of confereatio. I didn't have any speech impediment or any other physical handicap. My parents were never slaves nor did they behave dishonorably towar

   Мирно седећи у просторији за коју сам знала од своје десете године, непрестално су ми надолазила сећања о првим данима када сам ступила у ову заједницу и свих оних обавеза кроз које сам прошла како бих постала весталка, свештеница богиње Весте, задужена да чувам вечну ватру (ignis inextinctus) која симболише постојаност и трајност римске државе. Упорно су ми долазила сећања моје породице, патрицијског порекла, која је имала све услове, како бих ја њихова млађа ћерка, могла да постанем весталка по угледу на своју старију сестру, која је то била већ пет година. То ми је давало предност у односу на остале девојчице које су живеле у мом комшилуку. Уз услов, наравно, да су ми оба родитеља жива и да сам ја рођена у браку скопљеном у строго прописаној свечаној форми confereatio. Нисам имала никакву говорну ману нити други физички недостатак. Моји родитељи никада нису били робови нити су се понашали нечасно према непријатељу, имали смо земљишњи посед на Апенинском полуострву. Касније са

    Patiently waiting, in the crowd full of people who spoke German and Japanese, I listened to the professor who explained in Italian that we were students of the Faculty of Law from Belgrade and that this was a professional excursion that wanted to see the Forum Romanum, the heart of legal science and its practice. From the newly built building I left to a small house with 70 of my colleagues, impatiently waiting to see all those buildings that I had heard about before and encountered only in books. We climbed the high hill to the imperial forum, there were many vast ruins under the dark green grass, the sun was announcing its rise through the white clouds, trying to show us the ancient splendor for which people came from different parts of the world for centuries, waiting for days in front of the forum just to enter and feel that glow.   I didn't understand what the professor was saying, he was so excited that he was telling 2, 3 different stories at the same time, trying to sed

  Стрпљиво чекајући, у метежу људи који су говорили немачким и јапанским језиком, слушала сам професора који је објашњавао на италијанском језику да смо ми студенти Правног факултета из Београда и да је ово стручна екскурзија која жели да види Forum Romanum, срце правне науке и њене праксе. Из новоизграђеног објекта попут мале куће, изашла сам са још 70 својих колега, нестрпљиво чекајући да видим сва она здања о којима сам раније слушала и са којима сам се сусретала само у књигама. Попели смо се уз високу узбрдицу на царски форум, било је много непрегледних рушевина под тамно зеленом травом, Сунце је кроз беле облаке најављивало свој излазак покушавајући да нам покаже антички сјај због кога су људи вековима долазили из разних крајева света, чекајући и данима испред форума само да би ушли и осетили тај сјај. Нисам разумела шта је професор причао, био је толико усхићен да је причао неповезано и по 2,3 различите приче у исто време, покушавши да нас заведе причом на исти онај начин како ј

         Summer 2018, August.  My friend and I are sitting on her summer terrace, on a Belgrade street in Vračar.     She begins to tell me about her summer from a few weeks ago, which she spent with her mother in Hurghada, Egypt.  She says: "I'm going back there in September, it was beautiful there for me, she continues, the climate, the Red Sea, that feeling when you swim in the sea which is warm all year round, the hotel, the experience on the street, the excursions... I have already chosen my dates and accommodation through the agency."  And so I sit, half in a good mood, after a hard day spent in the office, I slightly avert my eyes at that last sentence, as she has already chosen the dates in September, and I interrupt her with the sentence "I want to go too".  It was ideal for me, I had an agency and a friend who had already been to that place between the desert and the sea, the past and the future, the collision of centuries-old civilizations and culture